Radim kao sekretarica u jednoj firmi već dugo godina, a moj šef je jako zgodan i super muškarac. Vremenom računi su mi postajali sve veći i veći, a plata nije bila neka. Odlučila sam jednog dana da odem do kancelarije moga šefa i da tražim povišicu. Ušla sam i objasnila svom kako stoje stvari i rekla mu da mi je potrebna povišica. On je odgovorio ” Naravno, nikakav problem, ali pod jednim uslovom.” Nakon što sam čula koji je uslov ostala sam bez komentara!
Nakon mnogo razmišljanja, donela sam odluku. Bilo je vreme da zatražim povišicu. Nisam želela da budem jedna od onih koje se žale ili traže izgovore. Htela sam da budem hrabra i da se izborim za ono što zaslužujem.
Jednog dana, nakon što je firma završila s važnim projektom, odlučila sam da odem u kancelariju svog šefa. Možda je bio moj nadređeni, ali uvek je bio ljubazan i poštovao moj rad. Njegova sposobnost i izgled, na neki način, činili su ga simpatičnim, iako nisam želela da me to ometa.
Ušla sam u njegovu kancelariju sa jasnom odlukom i rekla: „Potrebna mi je povišica. Moj trenutni prihod ne pokriva sve moje troškove, a radim naporno i mislim da je vreme za to.“
Gledao me je nekoliko trenutaka, analizirajući moj izraz lica, kao da je razmišljao o nečemu. „Naravno, nikakav problem“, rekao je na kraju, „ali pod jednim uslovom.“
Srce mi je brže počelo kucati. Očekivala sam neki standardni uslov – možda još neki dodatni zadatak ili odgovornost. Ali, kada je izgovorio ono što je sledilo, osećala sam se kao da sam stajala na ivici litice.
„Da, povišicu ću ti odobriti,“ rekao je, „ali samo ako prihvatiš da provedeš neko vreme sa mnom, van kancelarije. Možda večera, možda nešto drugo. Znam da se trudiš, i mislim da bi to bilo pošteno za oboje.“
Stajala sam tamo, zatečena, ne verujući šta čujem. Bio je ljubazan, sigurno je mislio da se neću uvrediti, ali ono što je rekao, bilo je daleko od profesionalnog.
U tom trenutku, nije bilo reči ni o profesionalizmu ni o granicama. Samo je postojala ta ponuda, koja je stajala između mene i svega što sam želela. Svesna sam bila da ovo nije bila situacija koju sam želela da trpim, ali istovremeno, emocije su bile pomute. Da li sam bila spremna da se povinujem toj vrsti pritiska? Da li sam imala izbora? Da li bih mogla da budem hrabra i odbijem?
Moje misli su se brzo vrtile. Zamišljala sam posledice, kako bi to izgledalo u firmi, kako bi moji kolege reagovali. Zamišljala sam kako bi moj integritet mogao biti narušen i kako bi sve moglo postati komplikovano.
I tada sam shvatila. Nema nikakvog opravdanja za situaciju u kojoj bih morala da se kompromitujem. Nema nijedne povišice, nijednog povećanja plate koje bi bilo vredno toga da se ugrozi moj profesionalizam i dostojanstvo. Srce mi je bilo jako, iako sam znala da nije lako doneti ovu odluku.
„Ne,“ rekla sam, odlučno, bez dvoumljenja. „Ne prihvatam vaš uslov. Povišicu želim zaslužiti svojim radom, ne ničim drugim.“
Moje srce je bilo mirno. Nisam dozvolila da budem uhvaćena u igru manipulacije. Iako je ponuda mogla biti privlačna u trenutku slabosti, znala sam da je to što sam odbila bilo pravo.
Možda nisam dobila ono što sam želela u tom trenutku, ali znala sam da je najbolje da zadržim svoju čast i integritet. Kasnije, shvatila sam da nisu svi uslovi u životu vredni toga da ih prihvatimo – čak ni ako obećavaju nešto što nam je potrebno. Uvek je bolje tražiti svoje, boriti se za to na pravi način.
