Već mjesec dana primjećujem kako me zagleda dečko moje kćerke, ali ona ništa ne konta. Izgubila sam muža pre 5 godina i nisam imala muškarca nakon toga. Ne mogu grešiti moj budući zet stvarno dobro izgleda i nije mi jasno šta je vidio u mojoj kćerci. Jednog dana pozvali su me kod sebe na ručak u goste. Naravno došla sam, jer ionako nisam imala nekih obaveza taj dan. Dok smo sjedili mojoj kćerci je zazvonio telefon i morala je hitno da ode do firme zbog posla, a zet i ja smo ostali sami. Čim je ona otišla zet je ustao i prišao mi i uradio nešto što me ostavilo bez teksta! Kako sam mogla ispasti toliko glupa i naivna!
Već mesec dana primetila sam kako me dečko moje kćerke, Stefan, gleda na način koji mi nije bio sasvim jasan. Pogledi koji su trajali duže nego što je bilo potrebno, s vremena na vreme nervozno skretanje očiju, i onaj izraz na njegovom licu koji nisam mogla da shvatim. Moja kćerka, Laura, to očigledno nije primetila. Često je bila zauzeta svojim poslom, a ja nisam želela da izazivam nepotrebnu dramom. Ali u mom srcu nešto nije bilo u redu.
Godine su prošle otkako sam izgubila svog muža, a nakon toga, nisam imala nikog. Posvetila sam se svom životu, odgajala kćerku, radila i trudila se da pronađem mir. A sada, kao žena u svojim 40-ima, sa svim onim što sam prošla, nisam bila sigurna šta zapravo osećam kada primetim da me Stefan gleda na taj način. On je bio lep dečko, zgodan, ali bio je i dečko moje kćerke. I to je sve što sam želela da zadrži u svom umu.
Jednog dana, pozvali su me na ručak. Laura i Stefan su me zamolili da dođem, rekli su da se nije desilo ništa specijalno, ali žele da provedu neko vreme sa mnom. Prihvatila sam poziv, jer nisam imala ništa drugo da radim, a uvek je bilo lepo da se okupimo kao porodica. Proveli smo prijatno vreme zajedno. Smejali smo se, pričali o starim vremenima, a ručak je bio ukusan. Ali onda je sve počelo da se menja.
Telefon moje kćerke je zazvonio, i čim ga je pogledala, odmah je ustala i izgovorila: „Moram hitno da idem na sastanak u firmu. Vi se zabavljajte, uskoro ću se vratiti.“ Osećala sam blagi nagon da pitam da li je sigurna da želi da ide, ali ništa nisam rekla. Osećala sam se pomalo nelagodno, ali u isto vreme, deo mene je želeo da uživa u trenutku koji će biti samo moj i Stefana.
Kada je otišla, kuća je postala tiša, a atmosfera se promenila. Stefan je seo pored mene, pogledao me ozbiljno, kao da je bio spreman da kaže nešto što je odjednom postalo neizbežno. Nisam znala šta da mislim, jer atmosfera je bila drugačija nego obično. Osećala sam neku napetost u vazduhu, ali nisam je želela da prepoznam.
„Nikolina“, rekao je polako, gledajući me u oči, „Želim ti nešto reći. Znam da ovo može zvučati iznenađujuće, ali… veza koju imam s Laurom nije baš onakva kakvu sam očekivao. I moram da ti priznam, poslednjih nekoliko meseci sam počeo da gledam tebe… na drugačiji način.“
Njegove reči su bile tihe, ali u njima je bilo mnogo snage. Osećala sam se kao da je neko oduzeo vazduh iz prostorije. Nije bilo više mesta za ubeđivanja ili pretvaranja. Njegov pogled, način na koji je govorio, sve je ukazivalo na to da je ovaj trenutak bio samo početak nečega što nisam mogla da kontrolišem.
„Stefane, šta to znači?“ Pokušala sam da ostanem smirena, ali srce mi je počelo brže da kuca. Zamišljala sam sve što je mogao da kaže, ali nikako nisam očekivala ono što se desilo sledeće.
On je prišao bliže. Pre nego što sam stigla da reagujem, uhvatio me za ruku i privukao sebi. Njegova blizina je bila previše intenzivna, a nežnost koju je pokazivao je izazvala emocije koje nisam želela da prepoznam. On je bio dečko moje kćerke. Moj budući zet. Kako je moguće da su se sve te granice pomerile?
U tom trenutku, nisam znala šta da mislim. Možda su emocije bile toliko snažne da su preuzele kontrolu, a možda je sve to bilo samo trenutak slabosti. Ali kad je nežno poljubio moj vrat, srce mi je bilo ispunjeno haosom. Možda sam bila naivna, možda previše povređena, ali nisam znala kako da izađem iz ovog trenutka.
„Šta radimo, Stefane?“ prošaputala sam, gledajući ga u oči, još uvek pokušavajući da shvatim da li se zaista dešava nešto što ne mogu da kontroliram.
Ali on nije odgovorio. Samo je slegnuo ramenima, što mi je samo dodatno zbunilo um. Ovaj trenutak, ovaj susret, mogao je da promeni sve.
